САДРЖАЈ
ОГЛЕДАЛО ИЗА
Исидору, свом андјелу чувару.
Из огледала укради одраз
паучином овиј ликове
Закопај
страх и закрпе
Скини кожу
обуци тајну
Понеси мисли
Осликај чувства
Чекаћу те
на углу сна
С букетом пољског цвећа
људским дахом
Незапаљеним
Целу ноћ скупљао је
кап по кап
пред зору – кренуо на пут
И баш кад се први зрак
промолио из земље
жути патуљак стигао је
на врх
Поздравио зору
и сву росу из своје капе
расуо по долинама
Превила се преко руба
Рукама захватила воду
Пљуснула
по грудима и лицу
Умила његове
очи
чело
образе
Уснама упила
сваку кап са њих
И утиснула дланове
на његове груди
Окренула се
и села
на други крај
чамца
Распрсо се нар
по грудима
жедан га скупља
зрно по зрно
Крепи соком
на уснама
клизав под рукама
на бедрима
Ознојила су ми се колена
док сам стајала и посматрала
како поветарац милује јару
и вуче за собом репове прашине
у сунчевом трагу
Испружи длан
осети мраз и росу
Застани
послушај дисање
земље
Разабери говор
тишине
Стопићеш се
са дахом ветрова
Схватити
додир и чежњу
Једини знак
да смо медју живим
Душама
Ваздух титрао
мирис земље у порама
трчали смо за сенкама
Зрикавац лето будио
река одсјај носила
сенка за ледјима скривена
Звона тишину ломе
бујице надолазе
под мостом сенке усниле
И сад чујем
шуме јасенови
Мисли
надолазе из далека
Сликају
немир тишине
Сећања
мрежу творе
Ловећи
заостале лептирове
шарених боја веселе
Слике
што се ко искре
Смеше
На углу јаве
раскораку жеља
уснули страхови
расплинуте тајне
шумови прозрачни
под заром дуге
њишу бајке
Јутарња су звона
звонила
жетва отпочела
Шева – песму извила
за њу то није време
страдања
Тонови јесењих
флаута
плове низ
реку
У голим крошњама
сива
заборављена туга
спава
Вода
у камену превире
унусле буди
Магла
из земље израња
гневне јахаче
прекрива
У безименом
времену
скупљам
прах костију
Пуштам га
низ ветар
да оплоди
земљу
синова и кћери
Разбијам огледала
отварам
прозоре
Страсно
даљини жудно
одлелујаше
Смирај
изгубљених сенки
мирише
Ноћас су
латице кринова
богови оплодили
Изашло је сунце
Распршило кржљаве
Цветове
Скупљам латице
И нижем, нижем
Окове
Руке се шире
Место Бога
ђаво одговара
Муња уписа
Ореол
Гром га распрши
У хиљаде искри
У процепу времена
Стакленог коња
Гоним у кас
Време урезује
Боре у мисли
Процеп се сужава
Ветар отвара ране
По бедрима
Стакло крв не пушта
На крову куће
у пет до поноћ
тишину ослушкујем
Душом
рукама грабим
сваки трептај мира
Већ наредног трена
тог привида ни овде
више бити неће
Расталасала се низ улице
Суморна и ледена река
Гонио је глас у ветру
Колико до сванућа
Колико до испаштања-радјања
Колико, колико...?
Расла је у зеници-утроби
тражила ушће очаја
Гонила је чежња смираја
Колико до пепела
Колико до краја-покајања
Колико, колико...?
Погледај се у огледалу
Очи
изгубљеног детета
одају те
Поглед оскврњују
лаж изговарају
Блатњавим друмом
осмех се ваља
Бес утробу
разара
Сувишна реч
корак спотакла
презир родила
На врху Синаја
тишина се прелама
Молитва скамењена
честица песка
сахарским ветром ношена
На небеску ливаду
О пастиру
поведи нас
Изгубљене
Без наде
Остављене
Светлост њена
Унеће срећу у срца
Засејати смирај
Мисли
Пустош живљења
Постаће расцвали врт
Пригрљен у крило Едена
Дозволи да душе
Овије грка купина
А ми ћемо је заливати
Нашим сузама
На крст распет би
за спас човека
У његову славу
људе убијаше
Ми нашу, они своју
правду бранише
I
У чопору
по поноћи
из гротла изашли
Притајени
коње у житу
посматрали
Одсјај месечине
у гривама
сапи кроз класје
лелујаве
у тами
чопор држаше
Главе кад
разигране
коњи подигоше
очи
крвнике охрабрише
I I
Раље
у налетима
бљесак очњака
на грудима
тројица на једнога
Копите ваздух
секу
њисак
земљу рањава
тројица на једнога
Помахнитале раље
крв сеју
по њивама
тројица на једнога
I I I
Пред даном
скривени
ишчекују погледи
злобе пакости
Срећу да
дах занукне
страх раздире
њихово доба
започне
У класју плавом
житом покривени
издишу
коњи
загледани
Одјекнуо
у камену
низ литице
клизи
чемерно
без жетве
расуте
по вртачама
лешине
уздаха
кишом спраних
Одјеком звона
трговима душе
смирна и боје
разливени
на крсту
покором
припијени
мирис жалфије
попришта
у отисцима
светлости
платна паукова
костури рањени
Уморни војници
одлажу заставе
скупљају плодове
На раскршћима година
деца у ритама
оловним негвама
Свештеници и фратри
у војничким униформама
поданике воде
Птице утробе носе
у царство
зелене ливаде
Заривају се прсти
откидају комаде
Крв је модра
пошкропила груди
У кутовима храмова
завештано тами
отето плаветнило
Ране зјапе
У гробове су погледе
закопали
закрпама уши
затворили
тела мемлом
обавили
И за пошкропљене
раке су ископали
Скорене ране
синови ће и унуци
над својим главама
проклињати
Пребива
у сенци ноћи
заборављеним
сновима
на граници
лета и пада
од прљавих руку
забрањених маштања
скривена
умире у
расулу опсена
ходницима стварања
замаху крилима
на поприштима векова
љубичастим обзорјима
почива
Трчи за њом
већ данима
крв низ колена
дланови блатњави
у ранама
Смех грохотан
одзвања
хаљину изнад колена
задигла
заводљиво искорачила
У пуној снази
нападно обучена
одморна као да није
трчала
Са земље је посматра
путеност осећа
Но, привид
тек је у рукама
Она стоји на пар корака
подсмешљиво гледа
дозива...
