Борба, 12. 06. 1997., Београд

НА ПОСТАМЕНТУ РЕФЛЕКСИЈЕ

      Свесна да је читав свет саздан на постаменту рефлексије Марија Петричевић је своју прву песмотворачку књигу "Огледало иза", разврстану у четири оригинално организована циклуса ("У огледалу","Сенке", "У процепу" и "Иза огледала") посветила драматичним обрисима екстровертног света, и на тај начин је придружила двема, заиста лепо запаженим књигама, Душка Новаковића ("Зналац огледала") и Томислава Маринковића ("Сумња у огледало"), које су се на сличан начин бавиле истом проблематиком. Међутим, Марија Петричевић се не задовољава само фактографско-поетским бележењем хиперреалних слика уздрхталог и оболелог света, већ покушава да продре у једну раван више, односно боље речено дубље, да демистификује међуслојеве ирационалних стања људског духа и свести, да зађе иза кулиса - иза огледала. Она је кроз своје структурално-фрагментиране и језичко-редуковане песме показала да је пронашла решење тако шго је успоставила флексибилну релацију између језика и оних садржаја наше стварности који је провоцирају.

У својој мисаоној равни поезија Марије Петричевић заснива се на оштријој критичкој компоненти, нарочито када нашу свакодневицу, хвата у драматичним променама. Ову тезу најбоље илуструју песме "Коњи загледани", "Убиство плаветнила", "Порука", "Спознаја", "Сенке", "Река" и "Прекор у огледалу" које и сматрам најбољим остварењима ове обимом невелике књиге... Гледано са психолошког становишта та се драматика креативно одразила у језику и структури ове песникиње, али је обележена и извесним унутрашњим ломовима.* То, свакако, не треба схватити као пад и слабост Маријине песничке индивидуалности, већ као искушење које у неким важним токовима преусмерава поезију.

Чињеница да је Марија Петричевић (1967) рођена у Ћуприји, дакле у родном месту највећег српског надреалисте Душана Матића, није занемарива, јер је и она, попут свог луцидног претходника, песник интелектуалац, што значи да је њена песма, иако је израз доживљаја, пре свега мшиљена песма. За њену је песму битно да није пошла за првим доживљајем и да никад није само израз једне импресије. Марија Петричевић групише доживљаје, увек тражи њихове унутрашње везе, студира их, промишља и шире развија. Очигледно је да Марија Петричевић, као мало који млади песник, дуго живи са песмом, она је за њу готова тек онда кад у потпуности изрази све њене немире, кад постане својеврстан образац живота, кад се у њој наталожи епоха, кад се у сваком њеном стиху покрене превратничка енергија, кад се у њој одрази визија нових наговештаја живота и кад наметне схватање да су људи само творци своје судбине и своје историје. Другим речима, песма Марије Петричевић настоји да на свој начин да неке одговоре на питања о томе шта човек јесте и како постоји; зашто је у њему и око њега све тако како јесте.

Зоран Богнар