Рецензије у збирци Жудња, 2001.; објављенa и у часопису Поље, бр. 68, 19. 2. 2001., Бијело Поље

ПОЕТСКЕ МЕДИТАЦИЈЕ

      Ако се узме у обзир чињеница да је претходна књига - песнички првенац Марије Петричевић (Огледало иза) собом посведочила песникињу, која је прескочила почетне стадијуме квалитативне елементаризације бављења песмотворачким занатом, онда се може очекивати да друга збирка (Жудња) умногоме надиђе жељу за духовним сабеседништвом картактеристичним за прву књигу. Опоменута духовним и емотивним рецепторима, следствено поетском кључу прве књиге, и празнином појавног света, песникиња властити обликотворни поетски субјекат измешта у заумне сфере - у анђела чувара Исидора који својом сакралношћу и местом у поетској визији успева да кристализује спој искуственог и архетипског укидајући подвојеност између предметног света и његових вербалних и поетских еквивалената. Доследна чињеници да је песма најобухватнији и најдиректнији додир са светом и најинтегралније прожимање са универзумом, Марија Петричевић својим поетским медитацијама откључава огромна пространства појединачног и колективног искушавања људскости, онтолошких и емотивних начела живота. Отуда би било погрешно ако би тумачење ове збирке остало на нивоу експлицитног тумачења самог наслова, јер је жудња само осећање које катализује пулсирајућу динамику стихова, метафоричност и сложену и богату асоцијативност, која успева да избегне окошталост поетског говора и једносмерну фигуративност која може да се јави у покушају емотивног досезања мистерије Божанског и модерне резигнације.

      Можда би било довољно за квалитативну и поетску валидност ове збирке рећи да је песникиња успела да успостави нове, занимљиве и непредвидљиве односе и везе између слика стварности, жудње и запажања везаних за појавни свет. Међутим, у најбољим и најуспелијим песмама ове збирке јасно се уочава успелост намере да песма треба да досегне и сажме у себе оно што се налази иза граница материјалног, отеловљено у осећању невидљивог али доминантног присуства духовног бића у чијој нутрини песникиња успева да се приближи есенцијалној мисаоности у којој је похрањена мистична тајна жудње и људске судбине уопште. Међутим, очекивано разрешење, како би се то у логичним каузалностима очекивало, не поклапа се са жељеним и наглашеним циљем - постварењем жудње и налажењем Аркадије. Напротив, то је само почетак, поетска одисеја и пловидба кроз прозирност језика и његове мелодијско-семантичке неухватљивости наставља се ка оним кључним тачкама у којима се крије тајна и истина "мишљења и певања".

      Иако се често креће преблизу опасној ивици емотивне пренапрегнутости, с једне стране, и версификацијске довршености, као императива и поштовања датости песничког заната, збирка Жудња успева да избегне све замке патетике и песничке лепоте која постаје сама себи сврха и циљ. Но, у сваком случају ову збирку у натпросечној мери карактерише уобличеност исказа и сагласје песничких слика са основним идејама, контрастима и поентирањем, што је више него довољно за успелост песничке визије.

Петар B. Арбутина