Вечерње новости, додатак "Култура", 15. 10. 2008.

 

БЕОГРАД И БЕОГРАЂАНИ КРАЈЕМ 19. ВЕКА ВИЂЕНИ ОКОМ МАРКА СТОЈАНОВИЋА

Панорама старобеоградског  живота

     Ако желите да осетите дух Београда с краја 19. века, да утонете у време спокоја, породичне среће, безбрижне свакодневице, радости са пријатељима, али и осмеха на лицу када се на улици седи без ичега, требало би да уроните у фото-монографију Београд и Београђани крајем 19. века виђени оком Марка Стојановића коју је приредио проф. Бранибор Дебељковић.

     Ова монографија фото-аматера Марка Стојановића, плод је вишегодишњег рада проф. Бранибора Дебељковића који, нажалост, приређени материјал није стигао да публикује, јер га је смрт претекла. Да тај његов рад коначно и угледа светлост дана објављивањем ове књиге, потрудио се Душан Дебељковић син проф. Дебељковића. 

     До фотографске заоставштине М. Стојановића, једног од најзначајнијих и најпродуктивнијих српских фото-аматера тога доба, проф. Дебељковић је дошао још 1973. истражујући за своју Историју старе српске фотографије. Захваљујући љубазности Стојановићеве кћерке, Олге Маринковић, која је проф. Дебељковићу дозволила да репродукује фотографску заоставштину њеног оца, и ми данас можемо да уживамо у њима. 

     Марко Стојановић је фотографијом почео да се бави почетком 90-их година 19. века. С обзиром да се на његовим фотографијама често појављује Анастас Јовановић, проф. Дебељковић сматра да је врло вероватно да је под утицајем овог фотографског ентузијасте Стијановић и сам почео да се бави фотографијом. На жалост многе Стојановићеве фотографије су уништене током рата.

Служба код Узун-Мирка

Марко Стојановић је рођен у Шапцу, 15. 04. 1844. Гимназију је завршио у Београду као и правни одсек Лицеја издржавајући се послуживњем и ношењем порција. Служио је код војводе Узун-Мирка, а касније код Косте Протића, краљевског намесника. По завршетку школе, био је неко време у служби, а затим је постао адвокат. Марко Стојановиц 1884. године учествује у оснивању Народне банке чији је вицегувернер постао 1890. и на том положају се задржао до 1902. Други мандат вицегувернера започео је 1912. а завршио се 1923. За време Првог светског рата спасао је имовину банке од непријатеља. Бавио се и правним пословима. Умро је у Београду 1923. године.


     Крајем 19. века у Србији је аматерско бављење фотографијом постало општа појава, нарочито међу интелектуалцима, првенствено онима који су студирали у иностранству. Марко Стојановић није био међу њима, али то није била препрека да се зинтересује за ову нову врсту уметности до те мере да је у својој продуктивности и успешности надмашио све своје савременике. То најбоље потврђује чињеница везана за прву изложбу фотографије одржане у Београду 1901. Разгледајући каталог ове изложбе, на задњој страни поред осталих учесника стоји и име Марка Стојановића. Док под другим именима имамо и преко 100 изложених радова,под Стојановићевим именом стоји 937-960. Међу њима су фотографије које су овековечиле тренутке из живота – људи, група и животиња. Које су то биле фотографије, вероватно никада нећемо сазнати,али проф. Дебељковић истиче да ”судећи по радовима који су остали сачувани у породици и до којих сам, после дугогодишњег трагања (од 1973. године) случајем дошао, они су представљали највеће откриће на пољу фотографије не само у оквиру Србије него и у оквиру Балкана.”

     Припремајући монографију Марка Стојановића, с обзиром на обиман материјал, проф. Дебељковић је извршио селекцију фотографија тако што је у монографију уврстио оне које најбоље осликавају живот и личности које су деловале у Београду крајем 19. и почетком 20. века.

     У сређивању и избору за монографију, обимне фотографске грађе М. Стојановића, проф. Дебељковићу су помогли и сарадници М. Стефановић, Ј. Радовић и М. Вуковић.


Летњи транвај и приколица на улазу у Калемегдан

     Марко Стојановић нам је оставио не само изванредне фотографије већ и документа који омогућавају да се кроз њих открије слика и карактер времена. 

     Најбројни у опусу Марка Стојановића су поретрети, па их је много и у монографији, а међу њима су најбројнији портрети познатих личности јавног и културног живота Србије с краја 19. и почетка 20 века: Бранислав Нушић, Анастас Јовановић - први српски фотограф; Милован Глишић – књижевник; Љуба Ковачевић – историчар и академик; др Владан Ђорђевић - председник Владе и књижевник; Драгиша Станојевић – књижевник; Ђорђе (Ђока) Јовановић – вајар; проф. Павле Софрић, др Војислав Суботић, Тома М. Леко, Исак Леви и многи други, а међу њима и једна дама – Анђа Магдаленић, жена генерала Магдаленића. Ту су и слике из свакодневног живота Београда, репортажне фотографије.


Разносач Српских новина и Малих новина


     Репортерски осећај непогрешиво је водио М. Стојановића на место где треба забележити нешто изузетно тако својим апаратом овековечује и Франца Ферднинанда, аустрјиског надвојводу и касније престолонаследника Аустро-угарске монархије (убијен у Сарајеву 1914.) приликом његове инкогнито-посете Београду. Преврнути трамвај у Душановој улици поред слике Стојановића забележиле су и Мале Новине 10. јануара 1900. али слику нису донеле јер су фотографије у новинама у то доба биле веома ретке. Отварање Војног музеја; свадба Драге и Александара Обреновића; краљ Милан - командант активне војске; турски заробљеници на шлепу и заплењено оружје из рата 1912. године – све је својим апаратом забележио М. Стојановић. 

     Животне фотографије обичног малог човека са улица допуњавају ову панораму старобеоградског живота приказујући нам заспалог бозаџију, старог разносача Српских Новина, полицијског писара с жандарима, тестераше с алатком четири реза, пет парчета, али и гопсподу која се вози отовреним трамвајем, као и ону на београдским излетиштима.

     Слика говори више од речи, добро је познато, али ако уз слику имамо и текст који обогаћује наше знање, доживљај слике биће потпунији. Управо у томе нам помажу текстови који се налазе у овој монографији. Пре свега текст проф. Бранибора Дебељковића Марко Стојановић, у коме нас упознаје са ликом и делом самог Стојановића, али и зачецима аматерске фотографије у Србији, ту је и текст Миљане Лакетић У потрази за ликом Београђана којим нас је прошетала кроз историју и живот нашег главног града. На самом почетку књиге у Предговору издавача Душана Дебељковића, сазнајемо како је дошло до објављивања ове монографије, а у тексту Уместо увода, Момчила В. Вуковића, о специфичности Београда као инспирацији фотогафа 19. века.

     Свеједно, са текстом или без њега ако сте романтични и сетни за спокојем који смо одавно изгубили пријаће вам ова шетња старим Београдом.