Часопис Свеске, бр. 39-40, март 1998.

Звона која ломе тишину

Марија Петричевић: Огледало иза, поезија, СКЦ, Београд, 1997.

      Поетски првенац Марије Петричевић (рођена у Ћуприји, дипломирала на одсеку за српски језик и књижевност у Београду), Огледало иза, памтићемо из најмање два добра разлога: због аутентичног, филигрански уписаног сензибилитета и барокно раскошне мотивике црпљене из сновидних предела. Цео рукопис овог огледала "иза сна" трепери на крхкој граници између сна и јаве све време док читалац упознаје нове светове исказане овлашним, али луцидним акварелима од речи.

      Већ сам наслов сугерише ониричну димензију Маријиног рукописа: сама његова семантика у доброј мери релативизује стварно као базу миметичког. Разбијам огледала/ отварам/ прозоре, каже лирски субјект у једној од песама из циклуса Сенке, и управо у тим речима проналазимо сврху и циљ ове поезије. Јер, песника не занима одраз, већ оно тајно, недомаштано, никад речено. Недосањано. Оно иза. Песник и његов лирски субјект делују на самом углу јаве, а мото њихове акције експлициран је у Поруци, уводној песми. Императив Из огледала/ Укради одраз за собом доводи све ликове и читаву сценографију књиге Огледало иза: сценографија је мозаична, углавном састављена од чудесних пејзажа, а главни ликови су огледало, лица из бајки, страх, сећање/осећање, љубав. Угао/раскрсница/граница такође је главни мотив. Јер, и Порука се завршава чекањем на неком од углова, и цела збирка испитује ту забрањену зону између два света. Зато је логично да се претпоследњи циклус зове У процепу, те да се имена одељака/циклуса/делова ређају у низу од У огледалу до Иза огледала. Захваљујући сновиђењима песник долази на своје одредиште, доспева "иза".

      Значењски слој песама Марије Петричевић структуиран је специфично: док у средишњим одељцима, трећем и другом, полемика траје ван времена и простора, без икаквих реалних референци, први и последњи нас враћају стварности. Тако њен рукопис описује пун круг, затварајући у себе све одсањано и изречено. Циклично кретање стихова у директној је вези са основном тезом, тезом о огледалу као о опсесији, огледалу као о поезији, о... О као круг, прстен, као огледало: нимало случајно се светови са ове и са оне стране огледала разликују мање од оних који се налазе између. 

      Circulus Vitae о-писан је и за-о-кружен управо спознајом о истости оба света, свешћу о томе да се одраз налази и са друге стране. Са једном једином разликом: први подлеже зубу времена, други је атемпоралан, вечан, суштински истинит.

      И језик ових песама сасвим је особен: стих је рефлексиван, филозофичан, а реченица педантно редукована, скоро шкрта. Ту рудиментарну сировост и потенцијалну некомуникативност Марија Петричевић разбија топлим, деликатним сликама које дрхте од нежности. Скини кожу/обуци тајну речено нам је још у Поруци, тако су интимна атмосфера и присан контакт са стиховима одмах успостављени. А тамо где чула диктирају, за стварност нема много места: у средишњим одељцима свет постаје привид, причина, опсена. Сваки трептај мира жудно бива уграбљен, али се увек испостави да је у питању варка. Тамо где се чулно и стварно сукобе све може бити варка, победа чулног прославља се бујним метафорама и низом брижљиво поређаних слика. Пиктуралност и смисао за детаљ такође су атрибути ове поезије, а њена латентна снага достиже климакс у Сенкама и У процепу. 

      Брижљиво конципирана, по стилу и језику изузетна, прва књига лирике Марије Петричевић својом минуциозношћу тек наговештава једну аутентичну поетику, шармантну али једнако строгу. Звона су сломила тишину и један деликатни песнички глас отпочео је своју сањиву причу о суседним световима.

Никола Тодоровић