Књижевна реч, бр. 442-3, 10-25. јул 1994. Разговор водила Марија Петричевић

Ексклузивно за Књижевну реч: Никола Милошевић

Повратак духовности

Професор др Никола Милошевић један је од најбољих познавалаца руске религијске филозофије у нас.
У последње време нагло је порасло интересовање за ову област у нашој јавности.
Тим поводом разговарали смо са академиком Милошевићем

Николај Берђајев

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Шта је по вашем мишљењу разлог наглог пораста интересовања наше јавности за руску религијску мисао?

МИЛОШЕВИЋ: Пораст интересовања за руску религијску мисао има по мом мишљењу два основна разлога. С једне стране, властодршци на овим просторима разабрали су да њихов политички поредак неће бити доведен у питање ако се отвори простор за превођење и коментарисање дела руских религијских филозофа. С друге стране, са падом Совјетског савеза и успостављањем једне нове и слободније Русије аутоматски је отпао и спољни притисак совјетских комуниста чији су се представници својевремено директно мешали у овдашњу издавачку политику, па су, поред осталог, примера ради, годинама онемогућавали да се овде појави Сољженицинов "Архипелаг Гулаг".

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Скоро је завршено излажење фељтона о руским религијским мислиоцима у НИН-у, чији сте ви аутор. Из плејаде руских религијских мислилаца ви сте представили Данилевског, Леонтјева, Берђајева, Булгакова, Соловјова, Шестова. Зашто сте се определили баш за ову шесторицу?

МИЛОШЕВИЋ: У мом избору нашла су се три руска религијска мислиоца из прошлог и тројица из овог века. Што се поменуте тројице из 19. столећа тиче, Владимир Соловјов је био свакако незаобилазан, ако ништа друго оно зато што је једини у том столећу заступао критички однос према постојећем режиму, инспирисан хришћанском филозофијом.
    Двојица других мислилаца прошлога века, које сам уврстио у овај избор, Данилевски и Леонтјев, репрезентативни су за апологетску верзију хришћанске и православне политичке филозофије, па је то био разлог што сам их у поменути фељтон унео.
    У двадесетом веку највећу светску славу међу руским религиозним мислиоцима стекао је Берђајев, који иначе осим једне епизоде, спада међу настављаче оног критичког става кога је Соловјов имао према руском самодржављу. Логично се, дакле, Берђајев није могао заобићи у оваквом једном осврту на руску религијску мисао.
    Сергеј Булгаков није додуше стекао толики углед у свету, али га, по мом мишљењу, заслужује у већој мери од Николаја Берђајева зато што је у чистијем, доследнијем и кохерентнијем облику артикулисао критичку варијанту руске религијске мисли. Што се пак Лава Шестова тиче, он је морао бити узет у обзир као јединствена појава у историји руске религијске филозофије, будући да је једини од свих тих мислилаца размишљао изван политичке вреве.

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Један сте од наших најбољих познавалаца руске религијске мисли. Какав је ваш однос према вери и религиозности?

МИЛОШЕВИЋ: По мом мишљењу, вера је нешто што би било узалудно образлагати. Сви покушаји да се вера рационално заснује остали су безуспешни, без обзира на несумњиву интелектуалну обдареност религијских филозофа и Истока и Запада. Човек верује или не верује, има или нема тај дар или ту способност, захваљујући милости божјој, како теолози одређене оријентације мисле, или из неког другог психолошког разлога. Но, и у овом случају важи упозорење Лудвига Витгенштајна да је о ономе о чему се не може говорити боље ћутати. У неку руку парадоксално је, али чини ми се тачно, ако кажемо да је најближи идеалу правог верника онај ко ћути, односно онај ко се не труди да аргументима поткрепи своју веру.

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Један број религијских филозофа деловали су самостално, а било је и оних који су деловали у оквиру цркве као нпр. Булгаков. Какав је ваш однос према цркви, теолошком разумевању ових проблема?

МИЛОШЕВИЋ: Црква, као што су то уосталом не једном истицали и најзначајнији представници руске религијске мисли, има како историјску тако и мистичку димензију. У историјској равни црква је по природи ствари подложна негативном утицају различитих, како социјално-политичких тако и психолошких чинилаца, па је тако, рецимо, руска православна црква, или тачније њен водећи слој, била дуго и недопустиво подложна царским тоталитарним властима, да би касније у совјетском периоду чинила неке штетне компромисе са новом, али додуше и опаснијом комунистичком влашћу.
    Чињеница је, међутим, да је у цркви увек било и оних црквених делатника који су указивали на њену мистичну мисију, а и својим животом мање или више поткрепљивали оно што су проповедали. Ту двоструку улогу цркве имао је на уму и Достојевски када је у "Браћи Карамазовима" супротставио затуцаног и припростог оца Ферапонта који је мислио да црква не треба да се ангажује у друштвеним пословима, просвећеном старцу Зосими који шаље свог ученика Аљошу у свет да помогне да тај свет буде бољи него што јесте.

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Има ли тзв. "крај века" некакве везе са овим повратком делима најзначајнијих руских хришћанских мислилаца?

МИЛОШЕВИЋ: Посреди је мислим случајна подударност па не бих у томе видео неки дубљи, есхатолошки смисао. Може се, међутим, говорити о некој врсти симболичког обележавања краја совјетског комунизма. Ништа није толико блаћено и мерама репресије прогоњено у идеолошкој равни совјетског времена као руска религијска мисао па стога повратак ове мисли на духовну сцену Русије и не само Русије, можемо видети као неку врсту симбола краја једне тоталитарне епохе.

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Велики број дела руских религијских мислилаца остао је неоткривен за ширу јавност, а још већи број је остао непреведен на наш језик. Шта би сте ви издвојили из тог мноштва?

МИЛОШЕВИЋ: Постоји још увек, нажалост, приличан број дела значајних руских религијских мислилаца која нису доступна нашем читаоцу. То се пре свега односи на читав низ кључних текстова Сергија Булгакова. Примера ради, било би јако добро када би наш читалац могао да добије у руке две капиталне збирке Булгаковљевих радова: "Од марксизма ка идеализму" и "Два града", као и његову расправу "Филозофија привреде".
    Има и дела неких других религијских мислилаца која још увек немамо у нашем преводу, а нека од њих су се макар и непотпуно тек сад појавила, као што је то случај са "Филозофијом опште ствари" Николаја Фјодорова коју би требало у целини превести. Било би исто тако неопходно да се у нашем преводу појаве и такве синтетичке књиге као што су "Путеви руског богословља", или двотомна историја руске филозофије из пера Зењковског.

Владимир Соловјов

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Руски религијски мислиоци су се доста разликовали у својим ставовима. Да ли се може повући нит која би повезивала оно што је код њих било заједничко?

МИЛОШЕВИЋ: У једном погледу гогово сви руски религијски мислиоци били су једнодушни: сви су, наиме, веровали да би Русија могла одиграти неку посебну улогу у историји човечанства. Међутим, постојале су велике разлике када је реч о томе у чему би се састојала ова месијанска улога Русије. Леонтјев је, рецимо, сматрао да би Русија могла послужити као узор утолико уколико у чистом и радикалном облику следи принципе деспотског уређења Византије, а Соловљов је сматрао да Русија може послужити као нека врста моста што спаја Исток и Запад, заносећи се утопијском идејом о сагласном деловању руског цара и римског папе на послу уједињења човечанства. Достојевски је опет, као што је познато, веровао или се трудио да верује, у неку посебну само руску способност уношења у психологију других народа и наводно само Русима својствену способност велике синтезе свега оног што је најбоље на свету, бранећи сходно томе једну оптимистичку визију будућности руске империје.

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Колико су на руску хришћанску мисао утицали марксистичка филозофска мисао, либерално-демократске тенденције у Европи и принцип византизма у устројству друштва?

МИЛОШЕВИЋ: Социјалистичка и марксистичка мисао била је идеолошки чинилац према коме су се руски религијски мислиоци двојако одређивали. Неки од њих безрезервно су одбацивали све што је ова мисао подразумевала, а неки други, међу којима пре свега Берђајев и Булгаков, настојали су да одвоје захтев за социјалном правдом од репресивне, атеистичке визије света својствене марксизму и социјализму. У овом покушају лучења жита од кукоља први подстицај дошао је двојици поменутих мислилаца од Владимира Соловјова, који је најпре почео разликовати истину и лаж социјализма у својим "Предавањима о богочовештву".
    Што се тиче либералних политичких тенденција и оне су биле својеврсни и значајни изазов за руску религијску мисао. Додуше, Соловјов, премда склон да и истину либерализма интегрише у своју религијску мисао, није у том погледу никада био довољно експлицитан, по свој прилици водећи рачуна о захтевима цензуре. Тек касније ће Сергиј Булгаков сасвим отворено и директно узети у обзир тековине либерализма. Булгаков је сматрао да једна политичка филозофија, у духу хришћанства и православног мишљења, нужно подразумева и захтев за политичком слободом, с тим што се на том захтеву не може и не сме остати, него се мора ићи изнад њега, у трансцендентну, божанску санкцију за оно што се зове политичка демократија. С друге стране, официјелни религијски мислиоци Русије били су и остали крајње одбојни према тековинама либерализма, у ком погледу су се посебно истицали Леонтјев и Победоносцев.
    Леонтјев и Победоносцев, а нарочито овај први, уједио су међу свим руским религијским мислиоцима били најрадикалнији заточници византизма, при чему овај појам у овом случају треба разумети пре свега у политичком значењу те речи. За Леонтјева, византијско државно уређење пожељно је превасходно због његове строге хијерархије која искључује политичке слободе и која, како је он хтео да докаже, има и својеврсну лепоту па је зато пожељна и са специфично естетичког гледишта.

КЊИЖЕВНА РЕЧ: Какав је био однос руских религијских мислилаца према Србима?

МИЛОШЕВИЋ: Известан број руских религијских мислилаца словенофилске оријентације свој однос према Србима градио је на биолошкој и духовној повезаности два народа што је посебно било актуелно у време српско-турских битака и спорова. Међутим, чињеница да је Србија врло рано кренула путем уставних реформи, односно путем успостављања парламентарне монархије, односно демократских политичких институција, изазвала је и критичке реакције од стране руских религијских филозофа антилибералне усмерености, међу којима је и у овом погледу предњачио Константин Леонтјев. У низу својих публицистичких иступа, Леонтјев за Србе није налазио ни једну добру реч, изражавајући чак и симпатије за турску страну, не толико што би му Турци били као такви драги, колико зато што је у државном уређењу Турске видео њему толико блиски образац деспотске политичке управе.