Глас недеље, 16. 11. 1998.

НАШ НАЈСТАРИЈИ ЋИРИЛИЧНИ РУКОПИС, ВЕЋ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ СКРИВЕН ОД ОЧИЈУ ЈАВНОСТИ

750 година једна књига путује кроз српску историју

Писано крајем 12. века за Немањиног брата, хумског кнеза Мирослава. Кад је бјелопољски манастир претворен у џамију "Јеванђеље" је стигло у Хиландар. Ту је књига доживела прво значајно оштећење: руски архимандрит отцепио јој је једну страну, која се данас чува у Санкт Петерсбургу. Хиландарци су Јеванђеље" поклонили Александру Обреновићу, у знак захвалности што је отплатио велике манастирске дугове. Прво фототипско издање, у Бечу, Србија је платила чак 300 дуката у злату. Бечки мајстори су књигу оштетили, стављајући погрешан лепак. После убиства Александра и Драге, једно време "Јеванђеље" се водило као нестало. Прешло је Албанију, а Други рат провело закопано у манастиру Рача...

Мирослављево јеванђеље

Још 1966. "Мирослављево јеванђеље" повучено је из сталне поставке Народног музеја. Годинама се ради на његовој рестаурацији. Неколико пута из буџета је издвајан новац и најављен завршетак радова. У Народној библиотеци и Народном музеју о пројекту рестаурације нису желели да кажу ни реч. Зашто је судбина једног од најзначајнијих српских културних споменика - тајна. Крије ли се нешто том „завером ћутања"?

Државно и приватно Јеванђеље

Најстарији српски рукопис писан ћирилицом "Мирослављево јеванђеље" (1190), скоро 40 година скривено од очију јавности и недоступно за истраживање већем броју научника, чека на рестаурацију и израду фототипског издања. Стручњаци су констатовали да је ова реликвија претрпела већа оштећења за двадесетак година излагања у Народном музеју, него за претходних 750 година путешествија кроз историју.

Због тешког оштећења које је настало услед неадекватног чувања "Јеванђеље" је 1996. повучено из сталне поставке Народног музеја. Тада је цео пројекат обнове и израде фототипског издања, које би се излагало уместо оригинала, поверен Народној библиотеци Србије и Народном музеју. У нашој земљи, међутим, нису постојали одговарајући лабораторијски услови за обављање овог посла, па је то и званичан разлог што до његове реализације до данас није дошло. Годинама су прикупљана средства за опрему, више пута је из државног буџета издвајан новац и озбиљно најављивано окончање посла. Поменимо само да је јуна 1991. године др Јасна Јанићијевић, тадашњи помоћник српског министра за културу, изјавила да цео овај пројекат "стаје пет милиона динара" и да посао рестаурације почиње најесен уз стручну помоћ страних експерата, а подмлађено "Јеванђеље" би требало да "угледа светлост новог дана" 1992. године. Тада је Влада Републике Србије дала део новца за овај пројекат. Потом је 6. априла 1996. године, на дан Народне библиотеке, директор Миломир Петровић најавио почетак техничке заштите и припрема факсимилног издања "Мирослављевог јеванђеља", зашта је, како је рекао том приликом, држава Србија издвојила значајна средства.

Почетком ове године саопштено је да је коначно извршена адаптација и опремање неопходним уређајима конзерваторске лабораторије у Народној библиотеци и да се са послом почиње у марту, а да ће бити готов до јесени. Из овогодишњег државног буџета у ову сврху је извдојено 4.725.000 динара. Притом је, бар почетком године, процењено да је за конзервацију потребно између 60.000 и 100.000 динара, а остали новац иде за фототипско издање. Цео посао обавља се под надзором Комисије експерата Министарства културе и Владе Републике Србије. Недавно је Миломир Петровић, директор Народне библиотеке Србије, рекао како цео посао "тече по плану и у најбољем реду" и биће завршен идуће године. Незванично сазнајемо да је фототипско издање неко већ урадио и то у "дивљој варијанти" у Јужноафричкој Републици. Уколико је ова информација тачна намеће се, између осталог, и питање коме је и како то успело.

Анализе мастила и пергамента

Свих ових година вођене су "званичне"и незваничне расправе и теоретисања домаћих и страних стручњака око тога ко и како треба да обави рестаурацију.

Било је варијанти да посао обаве страни стручњаци, наравно за огромну суму новца. За израду елабората, на основу кога ће се радити санација оштећења, ангажована је група иностраних експерата међу којима су били и проф. Ото Вехтер из Националне библиотеке у Бечу и рестауратор саветник Галина Бикова из московског Свесавезног централног института за испитивања, конзервацију и рестаурацију музејских вредности. Урађене су и специјалне анализе мастила, пигмената и везива у париском Центру за истраживачки рад на конзервацији графичких докумената, а укупни закључак свих истраживача био је да интервенције на њему треба да буду минималне како би се сачувала аутентичност списа. С тиме се слаже и један од наших врхунских стручњака, др Вера Радосављевић, у темељној студији која се бави технологијом израде, стањем и заштитом "Мирослављевог јеванђеља", објављеној 1994. године.

Њено је дело, у овогодишњој варијанти заштите и обнове, прихваћено као основа руководиоца посла. У набавци адекватне лабораторијске опреме протеклих година помогла је Српска православна црква, а пре свега црква Св. Тројице у Цириху, као и амбасада у Шведској и Фонд за „Мирослављево јеванђеље".

Оштећења зеленом бојом која је прошла са претходних страна 
(стр. 144 и 208, фолио 73 р и 105 р). 
Попречни пресек оштећења зеленом бојом и оштећења 
насталих реакцијом са цинобером, као и пресек на коме се види 
слој мрке боје преко оштећеног пергамента

Остало је, међутим, да се набави комора са уређајем за климатизацију у којој би „Јеванђеље" било сигурно. Без овог уређаја, цео посао рестаурације потпуно је бесмислен. "Јеванђеље" је писано на пергаменту, специјално обрађеној, али не и штављеној, телећој кожи и идеални услови за његово одржавање подразумевају температуру од око 1°С и влажност ваздуха од 55 до 60 одсто. "Уређаји за аклиматизацију се набављају још од шездесетих година, а принцип одржавања "Јеванђеља" заснивао се на "проветравању",а то подразумева да се рукопис сваког дана излаже ваздуху од 10 до 15 минута.

Поруџбина Немањиног брата

"Мирослављево јеванђеље" је јеванђелистар, текстови су сложени по реду, онако како их треба читати за време богослужења. Писано је по наруџбини хумског кнеза Мирослава, брата Симеона Немање. Настало је крајем 12. века, у периоду између 1169. и 1197. године, а најчешће се као година настанка узима 1190. Није утврђено да ли га је хумски кнез наручио за своју задужбину, манастир Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу или за личну употребу у двору. Не зна се како је, зашто и када "Јеванђеље" доспело из Бијелог Поља у Свету гору. Постоје две претпоставке. Према првој, то је било у 17. веку, када је манастир Светих апостола претворен у џамију, а према другој, "Јеванђеље" је пренето знатно раније, у време када су Србија и Црна Гора пале под турску власт. У ризници манастира Хиландара чувано је све до краја 19. века. Наиме, у то време Хиландар запада у тешке дугове, а захваљујући великој акцији нашег угледног филолога Стојана Новаковића, све је дугове отплатила Србија. У знак захвалности хиландарци су Александру I Обренoвићу, током његовог боравка на Светој гори на Ускрс 1896. године, поклонили "Мирослављево јеванђеље" и "Хиландарску повељу".

Нестанак и поновно појављивање "Јеванђеља"

Иако се чинило да је најсигурније у хиландарској ризници овде је "Јеванђеље" доживело прво озбиљније оштећење. Руски архимандрит Порфирије Успенски је 1845. године отцепио 165. страну ове књиге. Тај лист се сада чува у Публичној библиотеци Салтикова Шчедрина у Санкт Петерсбургу. Руси за сада немају намеру да га врате, једино су расположени да га позајме за копирање.

Друго озбиљније оштећење ова реликвија је претрпела приликом израде фототипског издања у Бечу 1896/97. године, за које је тадашња српска влада платила 300 дуката у злату. "Јеванђеље" је том приликом развезано и по снимању повезано, али је употребљен "савремени" лепак што је касније довело до затезања страница и пуцања тананог пергамента.

Прелазак преко Албаније

После убиства краља Александра Обреновића, маја 1903. године, донета је одлука да се "Мирослављево јеванђеље", заједно са "Хиландарском повељом", преда Народној библиотеци. Повеља је предата, али "Јеванђеље" није пронађено. Постојале су у јавности разне претпоставке о томе шта се са њиме догодило: како је продато у иностранство, потом да га је краљ поклонио некој својој рођаци, па све до приче да је украдено и поново враћено у Хиландар. Оно је, међутим, све време било у двору, запаковано у сандуку који је са осталим стварима предат краљу Петру I Карађорђевићу. Пронађено је 1915. године када је сандук случајно отворен и одмах предато регенту Александру. Постојала је и прича како је регенту, заправо, "Јеванђеље" са пропратним писмом предала нека девојчица. Ову причу, међутим, нико није потврдио, нити је пронађено писмо које се, наводно, чува у архиви САНУ.

Током Првог светског рата, заједно са српском војском и "Јеванђеље" је прешло Албанију. Према др Александру Јанковићу, на Крф су га носила два Врањанца. Били су то један кројач и учитељ Пера Ђорђевић, рођак др Јанковића. Њима је "Јеванђеље" поверено да га, заједно са крстом од платине, украшеним дијамантима из манастира Манасије, носе свуда са собом, а кад дође време да те светиње предају коме треба. На Крфу је "Јеванђеље" чувано у Главној државној благајни, а крст је, у међувремену, изгубљен у једној цркви где је привремено био на чувању. По завршетку рата, књига је враћена у Београд, а од 1935. чувана је у Музеју кнеза Павла.

Закопано у олтару манастира Рача

На почетку Другог светског рада, према одлуци краља Петра II и тадашње владе, "Јеванђеље" је 1941. године однето у манастир Рачу и поверено игуману Платону на чување. Игуман се обавезао да по завршетку рата "Јеванђеље" врати лично краљу или Кости Јараковићу који му је књигу и предао. Током рата скривано је у сандуку са шушкама, закопаном испод дрвеног пода и камене плоче у олтарском простору манастира Раче. Крајем 1943. године игуман Платон је "Јеванђеље" предао Кости Јараковићу и извесном Кешељевићу бојећи се да ће му га узети четнички командант Кондор Радовић јер је он покушавао да се ове књиге домогне пошто-пото. Тада је "Јеванђеље" доспело у трезор Народне банке, где је и остало све до 1945. године. Постоји, међутим, и прича по којој је "Јеванђеље" у трезор Народне банке оставио кустос Народног музеја М. Духаћ још 4.априла 1941. године али, ипак, верује се да је веродостојна прва верзија.

Од 1945. године све до шездесетих, као део средњовековне збирке Народног музеја, "Јеванђеље" је било у сталној изложбеној поставци. Излагано је у стакленој витрини под јаком светлошћу рефлектора, што је довело до опасног исушивања листова. И његово чување у сувише сувим условима допринело је да пергамент знатно брже природно стари него што би старио да су му били обезбеђени минимални услови чувања.

260 минијатура са 88 птица

Овај најстарији споменик писан ћирилицом има не само велику културну и историјску већ и научну вредност. Писан је у два ступца, црквенословенским језиком и има 181 лист величине 41,5 х 28,4 цм.

Главни је писар остао анониман, док је мањи део текста писао Глигорије Дијак.

Користили су различите правописе, зетско-хумски и рашки, а обојица су уносила елементе народног говора. Не само са лингвистичког већ и са уметничког становишта, "Мирослављево јеванђеље" привлачи пажњу бројних научника и уметника. Више од 260 минијатура које се налазе у њему чувене су у свету. Само у иницијалима има 88 различитих птица, ту су још и друге животиње, као и људски ликови. У ликовном делу, као и у самом садржају, осећа се јак утицај ране романике, док су византијски утицаји веома слаби.

Ово не треба да чуди, с обзиром да је настало на потезу Дубровник-Котор-Бијело Поље, тачније у Хуму који је у то време у црквеном погледу био под латинском јурисдикцијом. Корице књиге, које су израђена од дрвета пресвученог мрком кожом, украшене су слепим отисцима - биљним орнаментима и словима. Наш познати стручњак Лазар Марковић сматра да се слова печата могу читати двојако, али да је тачније друго тумачење по коме је повез рађен у манастиру Св. Павла у Светој гори.

На основу овога, он закључује да повез није оригиналан, већ да је из 15. и 16. века. Тврдњу да су корице пренете са неког другог рукописа, односно да нису рађене за "Мирослављево јеванђеље", потврђује чињеница да су мање од блока књиге.

Истраживања која су обављана на "Јеванђељу" током протеклих година, открила су и до сада непознате детаље. Занимљиво је, рецимо, да се дуго веровало да у рукопису и минијатурама постоји само пет боја. После скенирања у Ватиканској библиотеци, пре двадесетак година, откривено је да заправо има осам боја. То је свакако поскупело и искомпликовало и рестаурацију и израду фототипског издања. Сигурно је да ова књига има још тајни које би научници тек требало да открију а које ће свакако послужити за разумевање многих развојних процеса у историји.

Издање из Јоханесбурга

После четири деценије, једно фототипско издање појавило се пред публиком, уз податак да је израђено у Јоханесбургу, у Јужној Африци! У Министарству културе објашњавају како је "Јеванђеље" културно добро, и како Министарство мора да изда дозволу за његову репродукцију, па је, дакле, "јужноафричка књига" пиратско издање. У Народној библиотеци не желе да дају изјаву. Ни у Народном музеју.

На недавно завршеном Међународном сајму књига у Београду промовисано је фототипско издање "Мирослављевог јеванђеља" у издању Ауторско издавачке задруге "Досије" и "Службеног листа". Фототипско издање је урађено у Јоханесбургу у Јужноафричкој Републици у 300 нумерисаних примерака уз које иду и две пропратне књиге "Историјат" и "Коментари". Аутори читавог пројекта су Вељко Топаловић, Душан Мрђеновић и Бранислав Бркић, сва тројица из "Досијеа" који је уложио и највећу суму новца док је "Службени лист" обезбедио само почетна средства.

- Рад на фототипском издању "Јеванђеља" започели смо пре четири и по године - каже Душан Мрђеновић, главни и одговорни уредник "Досијеа". Припреме су у Београду трајале око две и по године, а последње две смо радили у изванредно опремљеном компјутерском студију и репринт кући Бранислава Бркића у Јоханесбургу.

Током 1994. и 1995. године водили смо бројне разговоре са представницима Министарства за културу, Народног музеја и Народне библиотеке о изради фототипског издања. Када смо "Јеванђеље" снимили у Народном музеју 1994. године, оно је чувано у једном дрвеном ковчежићу и било је у очајном стању Договори су лепо текли, чак су нас и пожуривали како би се посао реализовао у оној "чувеној" години културе. Међутим, у једном тренутку испречио се некакав зид и престали су са нама да преговарају. Пошто смо били већ "чврсто загризли" и уложили знатна средства, одлучили смо да ипак урадимо фототипско издање рачунајући да разговори са тим људима имају неку тежину. Никакав новац нисмо тражили нити очекујемо ни од државе ни од Министарства, нити је новац био икакав предмет разговора. Чак смо понудили Народном музеју да обезбедимо клима-комору за "Јеванђеље" како би се чувало на одговарајући начин. Речено нам је да уплатимо средства на жиро рачун па ће се најпре премештати некакви зидови. Одлучили смо да за месец-два направимо промоцију и јавну лицитацију првог одштампаног примерка фототипског издања и да од тог новца купимо клима-комору.

С обзиром да је "Мирослављево јеванђеље" културно добро од изузетног значаја, коментар смо потражили у Министарству за културу Републике Србије.

- По Закону о културним добрима Министарство за културу је дужно да изда дозволу за израду фототипског издања. Ми ту дозволу нисмо никоме издали - рекао нам је заменик министра за културу, Раде Бегенишић.

Управник Народне библиотеке Миломир Петровић није желео да да никакву изјаву јер је "Јеванђеље" у његовој кући од краја априла ове године, када је почео рад на рестаурацији. Ни Бојана Борић Брешковић, управник Народног музеја, не зна о чему је реч јер је, како нам је рекла, тек недавно дошла на место упоавника.