Дуга, бр. 1780.  02. 02. 2002.

ДА ЛИ СУ ХОМОСЕКСУАЛЦИ АНЂЕЛИ ИЛИ ЂАВОЛИ?
НИСУ НИ ЈЕДНО НИ ДРУГО ОНИ СУ НЕСРЕЋНИЦИ, ИНВАЛИДИ ЖРТВЕ

Лаж о хомосексуализму као генетској судбини

Јован Вељковић јавно пита наше психијатре заштo су пристали да хомосексуалце третирају као нормалне?

Амерички психијатри су још 1973. одлучили да хомосексуалност више не третирају као болест и психијатријски поремећај, него као „варијанту нормалног људског сексуалног понашања". Психијатар који би покушао да лечи хомосексуалност, доводи себе у ситуацију да изгуби дозволу за рад. Ова „америчка доктрина" до које се дошло снажним деловањем „геј лобија" међу психијатрима, наметнута је данас читавом свету. Ко код нас, у нашој психијатрији, заступа теорију да је хомосексуалност нормална, да је генетска, да се не може нити спречити, нити лечити? И са којом научном аргументацијом?

Oscar Wilde

Хомосексуалитет је 1973. године одлуком Америчке психијатријске асоцијације (А.П.А.) проглашен за „нормалну варијанту сексуалног понашања". Ова одлука беспоговорно је прихваћена од свих европских психијатријских организација. Јован Вељковић се више деценија бави истраживањем овог феномена, а последњих година се бори да докаже да је хомосексуалитет психосексуални поремећај, односно инвалидитет, који се може спречити. Америчка психијатрија је остала глува на његова упозорења, а по доласку у Југославију наишао је углавном на игнорисање од стране домаћих „експерата" за ментално здравље. Своје полемике на ову тему објавио је у књизи „Неподношљива истина" 1996. године, а пре месец дана у издању Слободана Машића изашла је и Вељковићева књига „Беда психијатрије" у којој раскринкава до краја ову светску обману.

• У последње време хомосексуалци су и код нас много гласније и отвореније почели да излазе у јавност са захтевима за добијање одређених права.

- Пре него што говорите о правима одређене популације прво морате да знате о каквој се популацији ради - да ли су у питању ђаволи или анђели. Нису, у ствари, ни једни ни други већ несрећници, Жртве, инвалиди. Они доживљавају узбуђење са истополним објектом зато што не могу ефективно сексуално да доживе супротни пол. Могу да се труде, да имитирају љубав и да развијају одређене сентименте према супротном полу, али не и стварно еротско узбуђење. Психијатријској професији и светској јавности наметнута је лаж о хомосексуалности као генетској или некој другој неизбежној судбини. Наиме, Америчка психијатријска асоцијација је 1973. године одлучила да се хомосексуалитет више не третира као болест, психијатријски поремећај, већ као „нормална варијанта људског сексуалног понашања". Тако је без и једног научног аргумента хомосексуализам скинут из регистра болести, а то су беспоговорно и некритички прихватиле све психијатријске организације у свету, осим пар изузетака у Африци.

• Како је до тога дошло и коме је то у интересу?

- У Америци постоји јак геј лоби који има јако упориште и у врху психијатријских организација. Чак се током последњих година врши велики притисак да се издејствује искључење из Асоцијације и забрана професионалног рада оним психијатрима који направе било какав покушај лечења хомосексуалитета. Геј лоби је установио потпуну контролу штампе. Чак имају седам стотина геј новинара који су распоређени по свим утицајнијим медијима са задатком и овлашћењима тзв. вето контроле да се објави нешто што је супротно њиховим интересима. Финансира их Њујорк тајмс фондација највероватније из либерално-демократских побуда. Хомосексуалци су на челу свих контролних функција које се тичу геј питања. Захваљујући томе успели су да данас у Америци не можете да објавите ни једну књигу која није њима у прилог. Не кажем да треба да постоје антигеј књиге, то није коректно, али се мора дозволити истини о хомосексуалитету да изађе у јавност. Најмасовније су прихваћене „теорије" по којима је хомосексуалитет генетски условљен јер то значи да се ту ништа не може јер је у питању, ето, хир људске природе. На другој страни психоаналитичком приступу, који може да открије суштину проблема, ни у јавности, ни у надлежним научним круговима не даје се шанса.

Као привремени члан Америчке националне асоцијације за истраживање и терапију хомосексуалитета током 1993. и 1994. покушао сам својом теоријом хомосексуалитета да укажем на праву природу овог феномена. Наишао сам, пре свега, на избегавање конфронтације, игнорисање, али и на нека стидљива признања. Неке ствари су ми постале јасне када сам се нашао на годишњој конференцији ове организације у Сан Франциску и схватио да су већина присутних чланова и учесника тзв. интимни хомосексуалци. Секретар те организације је чак тврдио да је он бивши хомосексуалац који се излечио примењујући сам на себи одређену терапију самоубеђивања.

• Тврдите да је хомосексуалност последица извесне „инцидентне" ситуације са родитељем или старатељем, доживљене у пубертету, дакле у периоду кључном за сексуални развој личности. О чему је заправо реч?

- Дете у родитељима има два модела. Истополни родитељ служи за самоидентификацију личности детета, док му родитељ супротног пола служи као несвесни прототип будућег сексуалног партнера. Ако у раном пубертету пре периода социјализације сексуалности дође до неке ситуације која се може протумачити као инцестна, на пример да дечак види мајку док се купа или свлачи било из радозналости или случајно, и реакција родитеља у таквој ситуацији буде бурна, у смислу осуде, детету тако бива наметнуто осећање инцестне кривице. Носећи у себи осећање инцестне кривице дете није у стању да еротску енергију веже за исти тип објекта чији је несвестан еротски прототип био родитељ или старатељ са којим је доживео инцестну ситуацију. Еротска енергија мора да се веже за неки објекат, а у случају када због тог несвесног осећаја кривице не може да се веже за супротни пол долази до несвесног везивања за друге алтернативне типове објеката. Како је истополно људско биће најближи алтернативни објекат то је хомосексуалитет најчешћа последица. Преусмеравање еротске енергије се може вршити и на неки други алтернативни објекат тако да се као последица истог узрока јављају и зоофилија, некрофилија... Разумљиво је да је хомосексуалитет најчешћи с обзиром да се једино она може социјализовати на свој начин.

Према томе хомосексуалитет на индивидуалном плану спада у категорију последица специфичног психосексуалног инвалидитета, а на социјалном плану у категорију социјално патолошких појава.

• Значи да се хомосексуализам може спречити и искоренити.

- Наравно, и то је оно најбитније. Читав систем васпитања је изграђен на томе да се дете изгрди или изудара и оно због тога одустаје од активности због које је примењена сила. У таквим ситуацијама децу не треба грдити ни тући већ разговарати с њима. Тако ће дете успешно превазићи осећање посрамљености, неће се осетити кривим. Инцест треба квалификовати негативно и осуђивати га када је у питању одрасла особа која је прошла ту критичну фазу и успешно везала свој либидо за супротни пол. Али са децом треба бити веома обазрив. Свако дете које није рањено на овај начин наћи ће начин да усмери своју сексуалну енергију на особу супротног пола чак и ако је остављено изоловано. Глупост је рећи да постоји генетски предодређен хомосексуалац. Ако се либидо у овом периоду веже за особу супротног пола чак и у случају да касније дође до присиле на хомосексуалне односе, као рецимо у затвору, после тога се не постаје хомосексуалац.

•Да ли се хомосексуалитет може излечити?

-У тинејџерским годинама би се можда и могло нешто урадити под одређеним повољним предусловима али касније веома тешко. До сада је хомосексуалитет лечен на разне начине али су се сви они углавном заснивали на аутосугестији, да се не мисли на то, женидбом и слично.

•Како објашњавате чињеницу да је међу људима из уметничког света највећи број хомосексуалаца?

-Људи уметничке природе су изузетно сензибилни, па је разумљиво да су много рањивији и теже могу успешно да преброде „инцидентну ситуацију". Међу великим уметницима има оних који су, као на пример Томас Ман, имали по петоро-шесторо деце. Међутим, тај исти Томас Ман је написао роман „Смрт у Венецији", а у својим мемоарима је отворено, са скоро 60 година, 1934. године, писао о томе како у тренутку док бежи из Немачке, највише стрепи да фашисти не пронађу његове белешке у којима је описао своје љубавне сусрете са неким младићима. Он о томе пише јасно и недвосмислено. И Херман Хесе је такође био хомосексуалац, као и Сентг Егзипери, Шекспир, Маргарет Јурсенар, Тенеси Вилијамс. Позната је љубавна афера између два велика француска песника Рембоа и Верлена, из тог друштва је и Лотреамон. Уопште је међу песницима највећи број хомосексуалаца поменућу још Лорда Бајрона, Волта Витмена, Рилкеа, Лорку, са "наших простора" Иван Горан Ковачић. Од ликовних уметника хомосексуалну оријентацију су имали Салвадор Дали, Леонардо да Винчи и Микеланђело. Међу врхунским композиторима класичне музике изгледа је било сасвим мало оних који су се могли лако идентификовати као хомосексуално оријентисани (по многим индикацијама: Шуберт, Чајковски, Равел, Бритн, вероватно и Брамс) међутим, много их је међу врхунским мушким извођачима класичне музике. Мислим да је удео хомосексуалаца у великој уметности бар 50 посто.

•Међу женама је хомосексуалитет много мање заступљен?

-Према Кинсијевом највећем истраживању 37 одсто одрасле мушке популације признало је да је доживело хомосексуални оргазам, а свега 13 посто жена. То је због тога што су мушка деца много више везана за свој прототип сексуалности, односно за мајку, него женска деца за свој прототип, односно за оца. Природно је да код деце уопште постоји већа везаност за мајку јер је она извор задовољења свих дечијих потреба и жеља од најранијих дана. С друге стране, девојчице ређе долазе у прилику да доживе „инцидентну ситуацију", односно да стекну инцестну кривицу, јер су очеви много више ван куће и много мање времена проводе са децом.

•Зар они који воде двоструки сексуални живот нису бисексуалци?

-Бисексуалци не постоје по својој природи. Ако човек може да осети привлачност према супротном полу нема потребу за неким другим објектом сексуалности као што је исти пол. Они су хомосексуалци који ту своју инвалидност мање или више успешно скривају, успевају да потисну или држе под контролом. Постоји велики број хомосексуалаца који су само „интимни" хомосексуалци. То су људи који су успели да се социјализују као хетеросексуалци или људи који су одбацили упражњавање секса и сву своју сексуалну енергију усмерили на друго поље на науку, рецимо, или на уметност...

• Шта мислите о увођењу хомосексуалних бракова?

- Нисам за прихватање и увођење хомосексуалних институција у наше друштво чак и ако је то услов, под велом људских права, за наш улазак у Европу. Не можемо од брака правити карикатуру. Нека живе у заједници, као што су то и до сада чинили они најсмелији и у нашем друштву, али та социјална права због којих они између осталог и траже озакоњење својих бракова, могу се решити разним правним начинима и без увођења паралелних социјалних институција. Морам да кажем да, по мојој процени, у западним земљама има свега до пет одсто јавно декларисаних хомосексуалаца, код нас око два одсто. Међутим, огромну већину, двадесет до двадесет пет посто, чине „интимни" хомосексуалци и пет до десет посто они који се јавно не декларишу али упражњавају хомосексуалне односе. Та борба за „права", има као један од главних циљева охрабрење и буђење те већине хомосексуалаца. У том циљу су и серије о хомосексуалцима у којима се они представљају као слатки, фини дечаци, попут једне такве серије која се емитује и код нас. А то је у ствари покушај да се дефектност кроз духовитост прикаже као нешто нормално и позитивно.

• Како би било најправилније третирати хомосексуалност?

- Треба их третирати као и све инвалиде. Особа истог пола њима служи као испомоћ јер као што сам рекао ти људи су инвалиди јер не могу да доживе сексуално узбуђење са особама супротног пола и онда им особе истог пола дођу као помагало, као штака, протеза... Они треба да постану свесни да не могу да причају о геј поносу и не могу да буду једнаки са хетеросексуалцима јер су психосексуално инвалидни. Не може се дозволили да се та појава третира као нешто нормално и здраво јер постоји опасност да послужи младима као један од модела за идентификацију. А не можете дозволити деци да нешто што је наказно узимају као узор. Једини исправан однос према хомосексуалитету је само људско толерисање, али никако кроз неку друштвену и социјалну афирмацију. И не треба од тога правити покрет било какве врсте, а по најмање типа покрета за ослобађање света од хетеросексуалне доминације. Глупо је рушити стандарде изграђиване хиљадама година и извргавати руглу институције које су хиљадама година представљале стуб стабилности хетеросексуалне цивилизације.

Психијатри су својим ставом и односом према хомосексуалитету учинили велики злочин и према тим људима, али и према хетеросексуалном друштву дозволивши да хомосексуална организација има утемељење у такозваној науци.

Ако психијатрија смогне снаге, а није битно да ли ћу то дочекати, и отвори очи за истину, а истраживањима сам се довољно уверио и доказао да је ова моја теорија о настанку хомосексуалитета тачна, уосталом и веома једноставно је доказива за сваког ко хоће да је провери, хомосексуалитет се у периоду просечног људског живота у будућности може потпуно искоренити.