Енигма, бр. 2093, 16. 06. 2000.

Ђиха, ђиха сенаторе 

Калигула на свом коњу

БРОЈНИ богови и смртници стицали су своју славу кроз историју уз верне пријатеље - коње. У складу са својим господарима и ове племените животиње често су биле митске, чаробне или обдарене посебним способностима које баш нису уобичајене за њихову врсту.  Готово да нема културе у којој нема неког див-јунака коњске врсте.

Грчки бог рата Арес имао је четири бесмртна белца која су га у златној кочији возила у сусрет зори, односно Cунцу. Највећи грчки јунак Ахил имао је чудесне коње Балија и Ксанта. Балиј је био шарац са белом звездом на челу, а Ксант је умео да говори. Крилати коњ Пегаз је можда најпознатији коњ античке Грчке.Њега је могао да узјаше само један јунак - лутајући витез Белерофонт који је уз његову помоћ убио неман Химеру.  По неким митовима Пегазовим оцем сматра се сам створитељ коња, бог мора Посејдон.

На леђима свог старог црног коња, Букефала, Александар Македонски у ратним походима стигао је чак до Индије.  Још један велики војсковођа, Наполеон Бонапарта дели славу са својим зеленком Моренгом.  Најпознатији коњ наше историје и традиције свакако је Шарац Краљевића Марка. Како је Краљевић Марко натпросечан јунак, тако је и његов нераздвојни пријатељ чудо од коња. Он пије вино,  говори турски, рони сузе, предосећа смрт свог господара. По једном предању Марко га је добио од виле па зато може достићи и вилу Равијојлу.

Највећа част и дивљење које је човек указао једном коњу доживео је Инцитат, коњ римског императора Гаја Цезара Калигуле (цар од 37. до 41. н.е). Свом љубимцу Калигула је подигао мраморну шталу. Зидови коњушнице-палате били су прекривени фрескама најчувенијих уметника. Јасле су му биле од слоноваче, а воду је пио из златног ведра, имао је гримизне покриваче и огрлице од драгог камења.  Спавао је на великој сламарици, коју су мењали свакога дана. Инцитат, што значи Касач или Брзоноги, никада није изгубио ни  једну трку. Калигула га је толико волео да га је прво произвео у грађанина, затим у сенатора, а предложио га је за конзула.  У овако раскошном животу једног коња недостајала је још само лепа кобила. Но, Калигула се побринуо и за то, па је по свим  грађанским и верским прописима свог пастува венчао са прелепом кобилом Пенелопом.

Инцитатовом царском животу, међутим, дошао је крај када је његовог господара Калигулу на престолу заменио Клаудије (цар од 41. до 54. н.е).  Као разборит човек Клаудије је укинуо Инцитатусу све почасти, сместио га у обичну шталу, свео му храну на свакодневне  оброке коња из коњушнице и отпустио његове коњушаре.  "Али Инцитата нисам раздвојио од његове другарице Пенелопе", писао је Клаудије.  "То би заиста било неправедно". За љубав треба имати поштовања и разумевања, чак и када су коњи у питању.  Пенелопа, верна кобила коју је преузео Клаудије, доживела је дубоку старост као удовица несуђеног конзула.  Инцитат је на тркалишту сломио ногу па је над њим извршена неминовна пресуда.