Глас јавности, 29. 10. 2000.

У последњих десет година из наше земље у иностранство отишло 500.000 углавном младих људи

Демографска куга којој као да нема лека

Југославија вероватно светски шампион у извозу младих вискообразованих стручњака. Др Бора Кузмановић: „Лако је надокнадити одлазак аутомеханичара, а тешко научника"

Према процени стручњака и истраживача, нашу земљу у последњих десетак година напустило је 500.000 младих. Остали су углавном они који нису имали могућности да оду или нису могли да преброде психолошке баријере и, наравно, они који су добро живели захваљујући припадности неком „клану".

Подаци из последњег пописа становништва, спровсденог 1991. године, говоре да је већ тада само у Србији евидентирано 202.850 лица на привременом раду у иностранству. Ако се обрати пажња на структуру њихове стручне спреме и упореди са подацима пописа из 1971. и 1981. године, види се да се међу онима који су отишли из земље повећао проценат лица са високом и вишом стручном спремом и то са 1,8 одсто 1971. на 6,2 одсто 1991., док опада број оних са нижим образовањем. Имајући у виду све догађаје, политичко-економско-културне процесе који су уследили после 1991., према проценама неких аналитичара, који су пратили овај процес, број оних који су отишли из земље се удесетостручио. Информативна агенција ИПРЕСС из Београда објавила је јуна 1996. испитивање младе популације у вези са миграционим кретањима. Испитивање је обухватило 1.968 особа у старосној доби од 15 до 29 година методом интервјуа. Резултати овог испитивања су поражавајући. На питање да ли сматрате да имате перспективу за квалитетан живот у земљи, 40,55 одсто испитаника одговорило је да само делимично могу да реализују своје способности. Да нема перспективу да оствари своје могућности у овој земљи сматра 36,59 одстго испитаника. Њих 8,82 одсто сматра да могу да искажу своје способносги, док је 14,58 одсто одговорило да „не зна" односно нема одговор на постављено питање.

На питање из спроведеног интервјуа, да ли бисте отишли из земље када бисте имали прилике, 41,62 одсто одговорило је да би најпре добро размотрили све могућности пре него што би отишли, док је 34,91 одсто одговорило да би отишли без размишљања. Без обзира на услове, из земље никад не би отишло 12,60 одсто интервјуисаних младих, док је без одговора на ово питање било 10,87 одсто.

- На основу броја младих у укупној популацији Србије (2.098.271 или 21 одсто) и на основу резултата интервјуа, те 1996. године из земље би без озбиљног размишљања отишло чак 732.506 (34,91 одсто) младих што одговара приближном проценту (36,59 одсто) оних који су тада сматрали да немају перспективу у Србији да потпуно реализују.своје способности. С обзиром да се у међувремену економско стање у земљи ни по ком основу није поправило, већ још више погоршало, реално је очекивати да се проценат оних који би отишли из земље повећао - констатује политиколог Винко Ђурић, један од руководилаца овог истраживања.

У истом истраживању интервјуисани су упитани и да ли је неко од њима лично познатих вршњака отишао у иностранство. „Знам их више који су отишли у иностранство" одговорило је 49,44 одсто. Да имају два-три познаника у иностранству одговорило је 26,12 интервјуисаних, а ниједног вршњака који је отишао у иностранство не познаје 9,96 одсто испитаних, док је без одговора било свега 1,02 одсто.

- Тренутно се у стручним круговима спомињу две бројке младих који су од 1991. до данас отишли из земље из разноразних разлога, а првенствено економске природе. Прва бројка износи 300.000, док друга група стручњака која се бави миграцијама сматра да је отишло 500.000 углавном младих. Имајући у виду сва догађања од 1991. па до данас и на основу споменутог истраживања из 1996. године и оних које је ИПРЕСС вршио у више наврата сваке године, а у којима се као подгрупа појављивала и млада популација, слободно се може рећи да је тачнија бројка од 500.000 младих који су за поспедњих десет година напустили Србију - каже Винко Ђурић из Информативне агенције ИПРЕСС. Према статистикама имиграционих земаља, које наводи један од истраживача са Института за међународну политику и привреду др Владимир Гречић у истраживању спроведеном 1995. пре почетка последњег (грађанског) рата, са територије СР Југославије сваке године само у прекоокеанске земље одлазило је око 250 високообразованих стручњака техничке струке. Сам Владимир Гречић процењује да је те 1995. године за последњих четврт века преко 30.000 високообразованих стручњака напустило Србију и Црну Гору, а више од њих 50 се, према прецизним објективним критеријумима, могу уврстити у врхунске стручњаке. (Поређења ради, пописни податак - укупно 12.587 више и високообразованих лица на привременом раду у иностранству). Сасвим је извесно да СР Југославија данас може да се похвали да је постала првак Европе, ако не и света у „извозу" високообразованих кадрова. Колико је тај „извоз" профитабилан за земљу јасно је сваком иоле разумном човеку. Ову појаву прокоментарисао је за наш лист и професор др Бора Кузмановић са Катедре за социјалну психологију Филозофског факултета у Београду.

- Последње миграције које су се догодиле деведесетих биле су специфичне по томе што су најпре масовне, а затим и по томе што је, нарочито последњих година, одлазио млад и стручни кадар. У овој последњој деценији двадесетог века узрока миграције у иностранство има више и комбиновани су. Пре свега, то је нестабилна политичка ситуација, страх од рата, страх да се не погине,нарочито код младића. Кад год је била објава да долази до неке мобилизације, један део је бежао преко границе, један број њих се враћа, а други је остао. Али су, свакако, по мом мишљењу, доминантни економски узроци. Инфлација је била огромна, привреда је пропала, тешко је обновити, број незапослених је стално растао, мала могућност запошљавања у струци. Све то доводи до тога да се млади стручни кадар одлучује на одлазак у иностранство. То је онај најспособнији део младих стручњака, то су они који процењују да могу "да издрже" да оду и снађу се тамо. Уједно, то је и најскупљи део људских ресурса, да тако кажем. Сви они одлазе са великом неизвесношћу да ли ће се у току радног века, а и иначе, вратити. Испитивање о емиграционим намерама наших научника и стручњака запослених у научноистраживачким институцијама, спроведеним 1996. под руководством Владимира Гречића, дало је веома забрињавајуће резултате. Наиме, 76,6 одсто испитаника је размишљало о одласку у иностранство, а чак 27,3 одсто су већ преузели неке конкретне кораке.

- У литератури која је резултат истраживачког рада могу се наћи подаци да су прво, рецимо осамдесетих година, почели да одлазе физичари - каже проф. Кузмановић. Осамдесет четврте један наш аутор у свом раду наглашава појаву да студенти физике неће да прихватају понуђена сазнања да ти очигледно врло способни млади људи не желе да имају ма какве обавезе у земљи пошто су себи још у току редовних студија обезбедили, и то врло лако, места за докторске студије у иностранству, пре свега на америчким универзитетима. Може се рећи да је код једног дела стручњака мотив за одлазак у иностранство била перспектива, могућности стручног унапређења. Није, дакле, буквално зарада него важност развоја у струци што је за стручњаке увек важан мотив. Дакле, добри стручњаци не само да желе да зараде већ желе и да имају могућности да се баве својим послом, да се усавршавају и то је посебна врста мотива. Према неким подацима нарочито много је отишло електроинжењера, лекара (посебно одлазе хирурзи), стоматолога и научних радника. 

Нека испитивања показују да се и у туђини, такође јављају специфични социјално-психолошки проблеми. То је проблем уклапања, интегрисања у средину почев од навика, исхране, људских односа, начина рада, културе, норми, система вредности. Они мање образовани најчешће живе тако што су и даље ментално везани за ову земљу, а тамо раде у нади да ће се вратити. Штеде новац и овде праве куће. Код њих проблеми настају најчешће кад се тај циклус заврши, када мисле да су урадили то што су планирали. Тада увиђају да су уложили новац у кућу која остаје празна, јер су родитељи умрли, а деца с њима неће да се врате у земљу. Или ако су оставили децу да се овде формирају онда у једном тренутку уочавају да су се отуђили, да између њих и деце има мало веза, деца су отишла својим путем. Код високообразованих мање се јавља та врста проблема, али опет постоји проблем навикавања на нову културу, интегрисање у њу. Осећај неравноправности нарочито се јавља код оних струка које морају да полажу неке додатне испите - или испочетка да се доказују, иако осећају да знају колико и други истиче професор Кузмановић. 

Евиденцију оних који су отишли да живе и раде у иностранству немају ни државне институције попут Савезног завода за статистику и Савезног министарства за тржиште рада и миграције. До податка о броју оних који су отишли из земље може се доћи једино пописом становништва. То значи да ће држава тек априла 2001. године, када ће бити попис становништва, бити познато колико је остарила и осиромашила у људском капиталу. 

Очигледно је да у овој држави нико тај проблем озбиљно није узимао у обзир и њиме се бавио. Генерација која оде јесте изгубљена генерација и то је вишеструко несагледива штета за земљу. А држава ништа није учинила, нити покушала да заустави ово демографско сакаћење. Напротив, законима и иницијативама из државних институција као да се желело супротно. Наведимо само пример Закона о универзитету који је отерао неколико стотина асистената и професора са Београдског универзитета. Или повећавање старосне границе радног века запослених уместо да се она смањује и на тај начин се отвори простор за запошљавање већег броја младих људи.

О третману научних радника и професора факултета најбоље говори величина њихове плате. Додуше, мора се признати да величина професорских плата варира од факултета до факултета у зависности имају ли и колико делимично и потпуно самофинансирајућих студената, јер су то додатни извори за подизање плата. Али сума коју даје држава, Министарство просвете, заиста је ниска. Плата редовног професора факултета износи око две хиљаде, па и испод две хиљаде, док асистенти имају плате око 1.300, 1.400 динара.

- Зачуђујуће је да држава тако лако пушта да одлазе врхунски стручњаци. Уместо једног аутомеханичара за краће време можете да оспособите новог, трговца исто. Па чак и неке вискообразоване ако их има много, као што су правници, економисти, стоматолози, због бројности су лако надокнадиви. Међутим, кад оде професор универзитета или научни истраживач у институту, за чије формирање је потребно много година, не можете његово место тако лако попунити, наћи адекватну замену - указује проф, Кузмановић. Намеће се утисак да оне који су водили државу није уопште било брига да ли ће млади отићи или неће отићи у иностранство. Изгледа да је једино било важно да се сачува власт. Управо отварањем вентила према иностранству, они су на неки начин омогућавали одржавање власти, јер се смањивао притисак, опадала је тензија у земљи. Што је више њих отишло у иностранство, мање је оних који ће се бунити. И без свих наведених података свако од нас непосредно може да уочи и осети величину и значај појаве одласка младих људи из наше земље. Једноставно, свако од нас познаје приличан број људи, рођака, колега, комшија, пријатеља, школских другова који су негде у „белом свету". Појава тако масовне емиграције младих и стручних кадрова тешка је несрећа за сваку земљу којој се дешава. Последице и драматичне размере емиграције младих из наше земље током протеклих десет година тек ће се видети у будућности.